Održana komemoracija povodom smrti Milana Marjanovića

Tužan skup održan je danas u Kući vaterpola u Smetanininoj ulici. Priređena je komemoracija u čast Milana Marjanovića, uglednog vaterpolo radnika koga je prerana smrt zatekla na mestu generalnog sekretara Vaterpolo saveza Beograda.

Milan Marjanović je u vaterpolo ušao još kao osnovac. Ovim sportom se bavio  kao igrač, trener, sudija, novinar, delegat, a odgovorne dužnosti obavljao je u nacionalnom i gradskom savezu. Dao je veliki doprinos u organizaciji svetskih i evropskih prvenstava u Srbiji. Više od deset godina bio je generalni sekretar VSB.

U ime vaterpolo organizacije govorili su Viktor Jelenić, predsednik VS Srbije, Petar Đukić, predsednik VS Beograda. Prisutnima se obratio sudija i delegat Miodrag Stefanović, Milanov kum, a u ime porodice sin Uroš Marjanović .

Viktor Jelenić je kroz anegdote govorio o Milanu Marjanoviću, istakavši da je bio pre svega dobar čovek i veliki šaljivdžija:

“Veliki gubitak za sve nas koji smo radili sa njim i koji smo ga poznavali decenijama. Bilo je svakakvih situacija, uvek nas je uveseljavao, pomagao da lakše rešavamo probleme. Jednom sam mu rekao da je nešto u mejlu pogrešno i da to ispravi a on mi je kroz smeh odgovorio da samo ja čitam te mejlove. Poslao mi je novi, pitao da li sam pročitao. Odgovorio sam da je u redu a on, opet uz smeh, nije nešto sam zeznuo, šaljem ti drugi. Drugi put ga pitam jesi rešio problem a on će polako, rešavam, rešavam.

Posle operacije na srcu pre nekoliko godina na moje pitanje da li se plaši da legne da spava, rekao mi je da nije ni razmišljao. Posle nekog vremeni mi je rekao da sam ga zeznuo jer je pred svaki polazak na spavanje počeo da razmišlja hoće li ujutru da ustane. Čuli smo se dok je krajem decembra čekao operaciju. Rekao mi je da šeta kroz hodnik i tako skida kilažu. Pitam za operaciju a odgovara mi ma to ćemo da rešimo i vidimo se brzo. To je bio Milanče šaljivdžija, ali pre svega dobar čovek. Tako ćemo ga i pamtiti, otišao je zauvek, a uspomene su ostale. Prijatelju, vidimo se na nekom boljem mestu, neka ti je večna slava”, poručio je Jelenić, koji je govor završio kroz suze.

Petar Đukić je opraštajući se od prvog saradnika rekao da je ostao bez velikog prijatelja:

“Kada mi je pre dvadesetak dana rekao da ide na operaciju bila je to agonija. Bili smo u kontaktu, imali smo nadu da će sve biti u redu. Sve se menjalo, do poslednjeg dana kada se sve urušilo. Nije izdržao. Bio je pravi prijatelj, koji je znao da rešava sve situacije, unosi optimizam, veru. Siromašniji smo. Kako ćemo dalje videćemo. Neka počiva u miru.”

Miodrag Stefanović je govoreći o svom kumu podsetio:

“Bio je Bucko, Foks a čika Dane Rajkov ga je nazvao Milanče i taj nadimak je ostalo da ga prati. Imao je dušu za sve, umeo je da istrpi, da uradi ono što drugi ne bi. Verovao je svima, verovao je u sve. Treba da nastavimo njegovo delo. Sinovi Uroš i Stefan su deo naše porodice i nadam se da će tu i ostati. Obaveza je da sve naše planove, koje smo zajedno pravili, uradimo. Znao je da kaže pusti to kume, nek ide život. Otišao je.”

Uroš Marjanović je u emotivnom govoru istakao da je njega i brata Stefana, otac uveo u život i vaterpolo.

“Često smo te Stefan i ja pitali, tata da li možemo sa tobom kada si išao na neku utakmicu. U našim očima to je bilo nešto veliko i važno. Bili smo i ostali ponosni što smo njegovi, posebno kada bi nas neko nazvao to je Milančetov mali. Nismo mogli biti ponosniji.”

Ljubav prema vaterpolu su Uroš i Stefan nasledili od oca, kazao je Uroš Marjanović i nastavio:

“Gledali smo kako radi i želeli da budemo kao on. Ovaj sport i vi svi kao deo vaterpola ste bili njegova druga porodica. On je živeo vaterpolo. Voleo je sve vas, da vas vidi, da popriča, da provede vreme. Prvo kao stameni sidraš Studenta, kasnije trener, sudija, delegat, novinar…Imao je vrhunsku karijeru u vaterpolu uprkos njegovim fizičkim predispozicijama. Istakao se u organizaciji Evropskog prvenstva u Areni, bio delegat na najvećim domaćim i regionalnim takmičenjima a najveći uspeh su bila deca koja su prolazila pored njegovog zapisničkog stola. Mnogi vrhunski igrači, i oni koji to nisu bili, su ga se sećali kao nekoga ko je delio medalje. Bio je zvezda srpskog vaterpola, mnogi se se kasnije prisećali i podsećali ga da im je delio prve medalje. Za sve njih je bio vaterpolo. Pitanje da li možemo sa tobom smo koristili i u poslednje vreme. Uveo nas je u život, uveo nas je u svet vaterpola, medju vas.

Tata, ostaje mi da ti poručim jedno veliko hvala. Od sad igraš u odbrani i čuvaš sve nas. Bićeš sa nama na svakoj utakmici kao naša najveća podrška da nastavimo tamo gde smo stali.”